Sećanje na Mati Fevroniju-Zapis iz srpskog Jerusalima

    PODELI

    „Srbi da se sebi vrate! Silni neće još dugo moći protiv Boga, jer Kosovo je sveto. Davno je osvećeno srpskom krvlju kao nijedna zemlja na svetu“, poručuje igumanija

    Pećku patrijaršiju stigli smo u podne decembarskog hladnog dana. Pahulje su provejavale. Na ulaznim vratima srpskog Jerusalima, za čudo bili su predusretljivi predstavnici KFOR-a, slovenački i italijanski vojnici, koji na odličnom srpskoj jeziku priupitaše, treba li nam kakva pomoć, da li želimo na nam prenesu torbe. „Hvala, samo vi čuvajte našu Pećku patrijaršiju, kad vam je Bog takav zadatak dao“, reče jedna devojka u prolazu.
    U prostranoj, travnatoj porti, sa leve strane od svetinje ogroman stari dud, za koji kažu da ga je još Sveti Sava posadio, a 1389. godine posle Lazareve pogibije i propasti Srbije, pričaju i monahinje, kazivanja se prenose s kolena na koleno, da je grom udario u drvo i razdelio ga, pa se danas uistinu račva u četiri ogromne grane. U centru porte kameni ostaci i osnove nekadašnjih crkava, konaka, onih prastarih. Puno je nadgrobnih ploča ispisanih staroslovenskim jezikom, drevnih zapisa u obrađenom kamenu. Potok posred prekrasnog manastirskog dvorišta i mostić. U desnom uglu porte, savremena prodavnica. Iza Patrijaršijske crkve na blagom brdašcetu, grobovi gde počivaju, opkoljene žicom i tuđinskom vojskom, monahinje. Vojska koja nikada nije nosila pušku, a sačuvala je Patrijaršiju za nas koji danas postojimo, bolje od bilo koje armije. I za buduđe naraštaje. Tu su sahranjeni i znani Srbi prohujalih vekova.
    Uputili smo se u glavnu crkvu, gde su nas dočekale kustos Dobrila Božović, zadužena za kontakte sa javnošću, vešti sabesednik, sklona diplomatskim odgovorima, i poliglota. Tu je i mati Varvara koja je ovde od 1958, pa mlađa monahinja Haripina. Utisak je da su se obradovale poseti. Oni kojima je ovo prvi susret sa našom velikom svetinjom netremice su bili zagledani u freske, ikonostase. Kao opčinjeni ulazili su iz jedne crkve u drugu. Posmatrali su tron na kojem su stotinama godina ustoličavani srpski patrijarsi i kamene sarkofage prekrivene teškim bordo plišom, sa bogatim vezom. Dodirivali su oslikane zidove, kao vekove da traže.
    Jedna mlada monahinja u glavnoj crkvi prodavala je sveće, ikone, brojanice. Strpljivo, tiho, smireno odgovarala je na brojna pitanja posetilaca.
    U prolazu natočismo vode sa Patrijaršijske česme. Koračamo ka sobi za prijem, u nadi da ćemo videti igumaniju Fevroniju, vernog, hrabrog, stoičkog čuvara srpske svetinje. Monahinji Fevroniji je 92 godina. A ceo njen život posvećen je Bogu, svetinji, narodu svom srpskom, svetosavskom.
    Dok smo koračali prema majci Fevroniji, da bismo je pozdravili, jedna monahinja nam kazuje:
    „Lepo je što ste došli, pa kad ste već tu, napišite da su nam potrebne monahinje i iskušenice, malo nas je. Većinom su veoma stare. Umiru. Ove godine nas je zauvek napustilo šest sestara.“
    Obećasmo da ćemo i to napisati.
    Gladamo u oči mati Fevronije. Bistar pogled i odlučan. Oči mile i tople. Ozbiljne. A pokreti energični. Već na prvi pogled vidi se da uživa veliku ljubav i autoritet kod sestara. Trenutno ih je 24 u Pećkoj patrijaršiji i nekoliko iskušenica. Ove hrabre žene u rizi bdiju dan i noć, molitveno, sestrinski. Čuvaju svaku stopu i kada je bilo najgore, najopasnije, najteže nisu napuštale bogomolju, ni mošti, ni freske – ono što su zlatne epohe i generacije nama u amanet ostavile. Pitamo se da li su, i u kojoj meri, Srbi svesni njihove žrtve.
    U Pećkoj patrijaršiji je, srećom, jedna skromna ambulanta. U njoj svakodnevno punih devet godina radi medicinska sestra Milanka Raščević. Stanuje u kući, u blizini Patrijaršije. Brine Milanka o zdravlju svih sestara. Ušla je u sobu da proveri da li je mati Fevronija na vreme uzela lekove.
    Blago povijena staračka leđa, odmereni koraci, siguran i smiren glas i drag osmeh dobrodošlice. Priseća se vremena kada je pre 55 leta došla u Pećku patrijaršiju.
    [restrictedarea] „Stigla sam Božjom promišlju u našu veliku svetinju 1957. godine. Sećam se bila je tužno pusta. I zapuštena. Bile su samo tri sestre već ostarele: Paraskeva, Melanija, Serafima i Rus Polihlonije, vremešni kaluđer. U manastir sam stupila u 18 godini, još 1940, pre Drugog svetskog rata. Bio je u to vreme poslednji crkveni Sabor u Žiči, pred Drugi svetski rat. Vladika Nikolaj Velimirović nas je odredio da budemo u manastiru Jovanje. Bila sam s mojim sestrama; rođenom Anicom, od tetke – Smiljom i od strica – Gospavom, kasnije monahinjama Anastazijom i Varvarom, Jovanom. Godine rata i nemaštine. Kada smo stigle u Jovanje nije bilo hrane. Bukvalno smo gladovale. Nije bilo ni dovoljno ležaja, tako da nas je spavalo po dve u krevetu. Ali, rekla sam, kako je ostalima, tako će biti i meni. Ako one gladuju, i ja ću.“

    Vi i Vaše sestre i druge devojke u Ovčarsko-kablarskoj, srpskoj Svetoj gori, celu deceniju ste čekale na monašenje!
    Drugo je to vreme bilo. Čovek ako je odabrao Hristov put mora da bude čvrst u veri. Godinama smo se pripremale za život posvećen Bogu, manastiru, monaštvu, čuvanju naše crkve. Nas deset iskušenica čekalo je. Potom su odveli našeg vladiku Nikolaja Žičkog u Vojlovicu, gde je bio pritvoren. Ubrzo je vladika naredio da nas deset primimo manaški zavet. Nažalost, nije nas vladika zamonašio, nego 1950. neki stari iguman. Danas je drugačije, obično se monaški čin dobija posle tri godine iskušeničkog života. Da je trebalo tada da čekam još deceniju – čekala bih.

    Sećate li se nekih trenutaka sa vladikom Nikolajem? Da li je bio strog?
    Veoma smo ga poštovale. I nismo se baš često nalazile pored vladike. U Jovanje je dolazio samo tri puta od dana kad smo stigle u manastir. Mi smo uvek bile u poslušanju. Odveli su ga, sproveli vojnici. Bio je zatočen. Posle toga ga više nisam videla.

    I deo Vaše familije krenuo je Vašim stopama.
    Čini mi se da je naš odlazak bio presudan da i moji Božići pronađu dubine duhovnog života, Svetosavlja i monaškog života i tihovanja. I bliži i daljnji rođaci. Moja strina, tetka i njen muž. Tetak je bio monah Jovan u manastiru Tavna. Neki su bili u Lovnici. Rođena sam kao Petra u selu Stamićima, kod Brčkog. Majka nas je osmoro dece izrodila i svi smo živeli čestito. Moji Božići danas žive u BiH, u Zemunu, u Vojvodini. Opasna vremena su harala tih četrdesetih. Crkva je bila u nemilosti tadašnje komunističke države. I monasi, monahinje, sveštenstvo. Ali, eto, Bog nam je dao snagu da sve podnesemo, da gradimo, da se sabiramo, da se sestrinstvo uvećava. Za sve to potrebno je mnogo ljubavi, rada, muka. Sada kad se iza sebe osvrnem, bilo je teško.

    Kažete da je sadašnje vreme strašno, tegobno za Crkvu, monaštvo, za srpski narod.
    Znate, mi monahinje smo naučile da se borimo svakog dana s nedaćama, s bremenitim vremenom i opstajale smo. Tek sada vidimo da je to bilo zlo vreme, ali ne strašno. Sadašnje vreme je poput crnog olujnog oblaka, i ne znam kada će proći, i ko će ostati. Kada kažem ostati, ne mislim ostati u životu, nego ostati i opstati u svojoj pravoslavnoj, svetosavskoj veri. Ako postoji Sodoma i Gomora, ona se danas nadvila nad Srbijom, a na Kosovu i Metohiji uveliko vlada.

    U Pećkoj patrijaršiji, i pored činjenice da ste sa svih strana opkoljeni Šiptarima, da ste nezaštićene žene, u vašem životu sve funkcioniše po monaškom redu i tipiku, i u najvećem miru. Odakle toliki spokoj i smirenost?
    Za red i poredak u svetinji najzaslužnije su naše dobre sestre koje se ne štede. Svi imaju obaveze u samom manastiru. Pre nam je dolazilo mnogo više gostiju, i ma koliko želele da se posvetimo monaškom samotnjačkom životu, uvek moramo da nađemo vremena za naše posetioce, vernike, namernike, katkad političare i strane diplomate. A mir i spokoj čovek sa sobom i u sebi nosi, ako mu je Hristos u srcu.

    Naša crkva, sveštenstvo, monaštvo deli sudbinu sa svojim narodom od postanja. Tako je i prethodnih 15 veoma teških godina. Kako Vi shvatate iskušenja kroz koje prolazimo kao narod?
    Ako se ne popravimo – još ćemo gore doživeti. Kad kažem popraviti, onda mislim i na političare, na narod, na škole, na porodice. Svi snosimo odgovornost za ono što nam se dešava i što nam se dešavalo. Pitate kako? Evo, u Srbiji, u svetosavskoj zemlji iz škole je bio izbačen Sveti Sava. Čak su, sećam se, ispred Patrijaršije pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih postavljali svoje čuvare, potkazivače, da bi se strogo kontrolisalo ko će se drznuti da dođe u crkvu i svetkuje svoju Krsnu slavu ili Svetog Savu. Potom bi ti čestiti Srbi ostajali bez posla. To su Srbi Srbima radili u komunistička vremena, i ne samo ovde na KiM, nego po celoj Srbiji, pa i dalje. Od tada je počelo naše survavanje. Kao narod nismo doživeli pokajanje, kao recimo Rusi, nego i dalje koračamo po mraku. Dugo su se Srbi umesto sa krstom sahranjivali sa prakljačom. Milija im je bila prakljača s petokrakom od Hristosa. Srpkinje su se u to vreme zarad blagostanja odricale potomstva, više od bilo kog drugog naroda na Balkanu. Ubijale su svoju decu nerođenu. Koliko li je u Srbiji tako ubijeno? I danas to rade! A pitamo se što nas ima tako malo?! Moramo da se vratimo iskonskom Svetosavlju, da se kao narod sa Bogom izmirimo. Tako ja gledam na našu srpsku muku koju zajednički podnosimo. Srbi u svom srcu moraju da pronađu ljubav za svog bližnjeg, za svog brata. Svi su od nas glavu okrenuli, a neprijatelj nas drobi oholo i bez milosti.

    Kakvo je osećanje živeti u našoj najvećoj svetinji?
    Velika čast i veliki Božji blagoslov je živeti u Pećkoj patrijaršiji. I ogromna odgovornost pred Bogom i svojim rodom. Jer, to je srpski Jerusalim. A Šiptari bi hteli da ga sruše. Godinama su nam pretili, sada kad su dobili svoju veštačku državu ućutali su se. Bile su nesrećne godine, bombardovanje, i 2004. onaj pogrom kada je naš narod pobegao kod nas, u dvorište, po konacima, po kulama, pamtim njihov strah i dečji plač. A sada više nema dece. Svi su otišli. Čuvaju nas italijanski vojnici, brinu o nama, kupuju nam voće, pitaju redovno da li nam je nešto potrebno. A nema našeg naroda. Dolaze nam povremeno diplomate, ko god nas je od jadnih država bombardovao – taj je kasnije stigao u posetu Pećkoj patrijaršiji. Govorili smo im uporno o našoj istoriji, pravoslavlju, o važnosti očuvanja naših svetinja. Malo je šta doprlo do njihovih srca. A silni neće još dugo moći protiv Boga, jer Kosovo je sveto. Davno je osvećeno srpskom krvlju kao nijedna zemlja na svetu. Sećam se, kako je jednom prilikom, kada su povratnici 2001. počeli dolaziti u Osojane mitropolit rekao: „Vratićete se na naše Kosovo. Ovo je u istoriji 20 put da nam ga otimaju, da Srbe proteruju, mi smo Kosmet uvek vraćali. Srbi su se uvek vraćali.“

    Pećku patrijaršiju Srbi sada mnogo ređe pohode.
    Nema ih. Nema ni krštenja, niti venčanja. Razvejan je naš nesrećni narod sa Kosova i Metohije na sve strane. I zlopati se. Svugde se Srbi zlopate. A iz centralne Srbije skoro da nam ne dolaze. Pristignu povremeno neke grupe, poneki autobus… sve ređe. Imamo sada svega, i hrane, ne oskudevamo ni u čemu, sem što nema naših. E kad bi se sabrali, kad bi shvatili koliko nam je malo potrebno da iz pepela vaskrsnemo. Da se vole, da dišu jednom dušom. Da se sebi Srbi vrate! U tome je snaga. Da brinu o mladima, o svojoj deci. Da se sačuva naša omladina. Nije sve u novcu. Ako nemamo ljubavi, nemamo ništa. I nikada nam ne mogu oduzeti Kosmet. Mogu Šiptari da pričaju i rade što god hoće. I svi političari. Mudrošću i strpljenjem ćemo Kosmet povratiti i sačuvati.

    Izvor: Pečat

    OSTAVITE ODGOVOR