Početna Aktuelno Divila mu se cela Sofija – dok smo ratovali s Bugarima!

Divila mu se cela Sofija – dok smo ratovali s Bugarima!

PODELI

Negde u utorak  sam tražio prave reči. Nisu dolazile – valjda se, uostalom, u ovakvim situacijama čoveku čini da nijedna nije dovoljno “prava” kada se piše o ovakvom junaku. Zapravo, i nije. U sredu sam, negde ujutru, trebao već objaviti tekst. I nisam. Nije me u tome omeo ni tradicionalni mamurluk, ni uobičajena lenjost, ni standardna zaboravnost – čak ni to što sam se već pomirio da oda neće biti dovoljno upečatljiv. Ne, prosto sam zaključio: zašto bi se junaka sećali samo na godišnjice? Zašto ne bilo koji drugi? Zašto ne svaki drugi dan? I konačno, zašto bi ih se prisećali – jer, ako ih se prisećamo, znači da smo ih zaboravili. Šta zaslužuje narod koji zaboravlja svoje junake? Šta zaslužuje narod koji zaboravi Mihajla Katanića? Mihajla koji glavu da, ali zastavu ne da?

A, baš u tu spomenutu sredu, bilo je tačno 130 godina kako Mihajlo Katanić nije među nama. Strogo biografski, Katanić je bio učesnik srpsko-turskih ratova (1876-1878) i srpsko-bugarskog rata (1885). U tim borbama, učestvovalo je i na desetine hiljada drugih neznanih junaka, ali samo je jedan doživeo da ga bugarska aristokratija obilazi u bolničkoj postelji i klanja mu se, dok ima status “neprijatelja”.

U jeku borbe na Neškovom visu, Bugari su žestoko napali – srpska vojska počela je da uzmiče, a panika se kao zao drug uvukla među naše redove. Mihajlo i njegov puk, međutim, nisu uzmicali ni koraka: braneći pomalo odstupnicu, a ponajviše čast.

Kada više nije bilo spasa, Mihajlo nije razmišljao hoće li se vratiti živ kući: razmišljao je hoće li barjak pasti u bugarske ruke. U borbi prsa u prsa, Mihajlo je konačno poklekao pred nadmoćnijim neprijateljem, ali je uspeo da zastavu dobaci jednom od vojnika u begu, da bi već nekoliko sekundi kasnije bio na zemlji, dok ga Bugari nemilosrdno probadaju bajonetima.

Takva hrabrost i lojalnost zastavi, impresionirala je bugarskog kneza Batenberga, koji je naredio da Mihajla spasu i odvedu u Sofiju na lečenje, a da mu se tamo obezbedi najbolja moguća nega. Ubrzo se pročulo za njegovo junaštvo, pa su sve viđenije glave Bugarske tada dolazile do njegove bolničke postelje, da uz naklon i poštovanje pozdrave takvog heroja.

Kada je prezdravio, pušten je uz najveće počasti. Umro je, međutim, u Beogradu, od posledica tog ranjavanja.

U tu sredu ujutru, lomio sam se da li sačekati još neki dan sa ovom pričom ili ne – razmišljao sam šta dugujemo Mihajlu i drugim Mihajlima iz naše istorije. A, onda, mi se, tek tako, niotkuda, javio Nušić i njegov “Pogreb dva raba”, inspirisana sahranom Katanića koja je prošla u tišini, gotovo nezapaženo.

“Potmulo su udarala zvona
Udarala zvona iz budžaka
A i što bi da se čini dževa
Kad je pratnja srpskoga junaka
Srpska deco što množiti znate
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake
Zato i vi ne mučite se džabe
Srpska deco postanite babe”

U tu sredu, nigde niste mogli pročitati ni reda o Kataniću. A, i zašto bi, kada se u rijalitiju dešavanja venčanje? “U Srbiji, prilike su take…”

Neđo Katanić/Tomo Lovreković

OSTAVITE ODGOVOR