Početna Kultura Tope, legendo: “Vi ako hoćete da se vratite u Beograd kao pi.ke...

Tope, legendo: “Vi ako hoćete da se vratite u Beograd kao pi.ke dobro, ja neću”

PODELI

Lekcija za sva vremena – London, ‘90-ta, stvari ne idu kako treba. Kišni dan, onako dosadni, Zvezdini juniori ne blistaju. A, očekivali su da hoće. Nadali se. Nešto malera, nešto treme, tek u boksu “crveno belih” vlada muk. Dragutin Topić, kao predvodnik i kapiten ove generacije, izlazi na zagrevanje, bez reči. Atmosferu više ne može ni da trpi Aleksandar Popović, inače danas kandidat za predsednika Srbije DSS-a. U jednom momentu, popularni “Top”, obraća se saigračima: “Slušajte, ako hoćete da se vratite u Beograd kao pi.ke, dobro, sve u redu, ali recite odmah. Pošto ja neću.  Ako neće ni vi, hajde onda da pokažemo ovde šta znamo”.

Tačno je to trebalo crveno-beloj ekspediciji za jedan od najvećih uspeha u klupskoj istoriji. Kapitenu Topiću su rivali mogli samo zavidno da gledaju u leđa kada je u pitanju skok u visok i troskok, što je dodatno povuklo ekipu, a svoj doprinos dali su pobedama i Vulkanski u stiplu, Šestak na 400m, Kop na 400m prepone i Loboda u bacanju kugle. Nije podbacio ni spomenuti Popović, drugim mestom na 200m, trećim na 100 i odličnom trkom u štafeti koja je završila takođe kao drugoplasirana. Juniori Crvene Zvezde postali su šampioni Evropi.

Kao i uvek skroman, atletska legenda i pre svega ljudska veličina Dragutin Topić kroz osmeh kaže za Pobedu da je tada odradio samo kapitenski posao.

-Bio sam tada mlad, bio sam kapiten i uvek sam nešto pričao. Ako je to nekoga motivisalo, drago mi je. Tada je dan zaista bio odvratan, pravi “londonski”, a ja sam samo želeo da moja Zvezda pobedi. I to je sve – kaže Topić za naš portal.

Uče li nas da je Topić pogrešan?

Od istorijskog uspeha atletičara Zvezde, prošlo je dobrih 17 godina. Nečiji ceo život. Danas su heroji takvog mentalnog sklopa izuzetak, a ne pravilo i incident nastao mimo, a ne zahvaljujući sistemu. Kako smo došli u apsurdnu situaciju da Zvezdinim klincima, koji su ne tako davno šetali odbranu najmoćnije Barselone ikada (da, deco, bilo je i moćnije Barse od Mesijeve), danas drhte i podrhtavaju, “mucaju” na terenu protiv nekog tamo Ludgoreca? Kako smo doživeli da anonimuse nedorasle slavi i snazi, doživljavamo kao jače od sebe, umesto da se nadigravamo sa onima koji zaista takvu reputaciju imaju?

Da li je činjenica da je “Mentalitet Topić nepoželjan” samo posledica čitavog nacionalnog posrnuća – manifestuje li se, kao i uvek, društveni i politički trend na onaj sportski? Je li opšti gubitak dostojanstva, sa ozbiljnih sastanaka, po inerciji, preseljen i na stadione? I zašto jeste?

Šta nas uči Top?

Da li je, konačno, Dragutin Topić, tako često osporovan od onih kojima je posao da ne poštuju i nipodaštavaju i tako često hvaljen od onih koji prosto razumeju stvari, u današnje vreme putokaz? Je li onaj Top koji će prkosno dići tri prsta kada mnogima bodi oči, koji će skakati kada bi mnogima valjalo da se saplete i koji će ustati posle svakog pada, još ponosniji i drčniji, svetionik koji nam treba? Možemo li ga ugledati, pre nego što se konačno razbijemo o stenu?

Možda bi, taj snimak iz Londona i tu Topovu rečenicu, trebalo puštati deci, na časovima građanskog, umesto što ih uče da je “gej ok, čak i od malih nogu” i da “roditelji i porodica i nisu mnogo važni”. I možda je ne bi trebalo puštati samo deci, već i svim onim odraslima čikama u kravatama – što pregovaraju sa nekim MMF-ovima, vode teške bitke i imaju ozbiljne dileme.

Jer, u kojoj god i kakvoj god Srbija trci bila, bilo bi lepo da nama, puku, potonulom i uplašenom, kad nam vidi strah i poraz u očima, neki Topić, tamo gore, iznad nas, kaže:

“Vi ako hoćete da se vratite kao p.čke, dobro. Ja neću. Ako ne nećete vi, hajde onda da pokažemo šta znamo”

I u atletici, i protiv Ludgoreca na Marakani i pred MMF-om i pred Kosovarima. I u ekonomiji i u politici. Uvek.

Jer, onaj narod jeste Top. Ako tražite od njega da bude nešto drugo – neće biti ništa.

T. Lovreković