Početna Aktuelno DANAS JE SVETI SAVA

DANAS JE SVETI SAVA

PODELI

Srpska pravoslavna crkva i Srbi širom otadžbine i rasejanja danas proslavljaju praznik posvećen rodonačelniku srpske duhovnosti i kulture, osnivaču srpske crkve i prvom arhiepiskopu i prosvetitelju – Svetom Savi. Danas, 27. januara u crkvenom kalendaru, crvenim slovima je ispisan praznik Savindan, kao uspomena na život i delo Svetog Save. Takođe pored crkve, Savindan obeležavaju i škole, jer je Sveti Sava dan škole u našoj zemlji Srbiji.

Ko je Sveti Sava?

Sveti Sava, rođen kao Rastko Nemanjić, je raški plemić, svetogorski monah, iguman manastira Studenica, prosvetitelj, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Smatra se jednim od najznačajnijih ličnosti srpske istorije, najvećim srpskim sinom i osnivačem srpske crkve koja ga slavi kao sveca.

Rođen je 1169. godine u zaseoku Miščići, kao treći i najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i blagočestive gospođe Ane. Stefan Nemanja je oslobodio svoju državu od vizantijskog ropstva i ujedinio je dve srpske zemlje, Rašku i Zetu. Rastko je rođen u Nemanjinom letnjikovcu u blizini grada Rasa. Ras je bio episkopski i prestoni grad, nalazio se na čuvenom carigradskom drumu i bio je okružen sa četiri tvrđave.

Stefan Nemanja, otac svetog Save, bio je vladar jedne zemlje Raške, ali takođe i hrišćanin. Trudio se da živi po zapovestima Božijim, tako je i vladao, tako je i učio svoju decu, tako se odnosio prema svim ljudima koji su mu bili podređeni. Znajući kakvi su mu sinovi, Stefan i Vukan, molio se Bogu da dobije još jednog sina, koji bi možda još bolje upravljao zemljom i crkvom u zemlji koju je imao u svojoj viziji. On i Ana molili su se Gospodu da im da čeljade, da im bude uteha u starosti,te gotovo čudom Božijim u podmaklim godinama, Ana je donela na svet Rastka.

Kako predanja kažu – po povratku iz ratnog pohoda veliki župan Stefan Nemanja uzimajući prvi put u naručje svog tek rođenog sina Rastka izgovorio je: „Mišče moje malo“. Tako nastadoše Miščići, a posle osam vekova niče i hram posvećen Svetom Savi.

U svojoj mladosti Rastko je bio tiho dete, koji je kao beba bio kršten i rastao je u crkvi, učestvovao je u životu crvke, pričešćivao se, slušao je molitve, priče o Bogu, tako da je kao veoma mali dečak osetio prisustvo Božije i svim svojim srcem, svim svojim bićem zavoleo je Boga. Mali Rastko je čuo da postoje ljudi koji žive posebnim načinom života i koji hoće da se ugledaju na anđele, a zovu se monasi, upoznao ih je jer su dolazili na dvor njegovog oca Stefana. Takođe, čuo je da postoji mesto u susednoj zemlji, Grčkoj, koje je zove Sveta Gora i maštao je od malena da kroči put tog svetog mesta, kako bi se približio takvom načinu života. Njegovo srce je bilo uz Boga ali to ne znači da je zapostavljao ostale obaveze. Igrao se sa ostalom decom, ali se nije nikada zanosio, igrao se bez želje da pobedi. Kada je krenuo u školu bio je najbolji među đacima, i u vremenu kada nije bilo struje, čitao je i pisao uz sveće svojim perom gde je uvideo da ima dar da sam stvara i piše molitve Bogu. Kada je stasao u momka, naučio je da puca i sa braćom je išao u lov, bio je vrstan strelac ali i pored toga nije nikad poželeo da pogodi i usmrti životinju. Roditelji su bili svesni kakvo dete imaju kao dar od Boga i bili su srećni uz polaganja nade da je on naslednik, velikog župana Stefana Nemanje.

Kako je u svemu poštovao reč oca, iz strahopoštovanja je prihvatio oblast Zahumlje koja mu je bila dodeljena, gde je u svojstvu kneza obavljao svoju dužnost. Nedugo potom, do njega dolazi vest da ga roditelji nameravaju oženiti. Sa nemirom u duši isplanirao je svoj beg put Svete Gore, jer je hteo da živi ovenčan Hristovom slavom.  Još sunce nije u potpunosti izronilo iznad bregova koji su zaklanjali Ras, njegove dvorove, crkve, sela i tvrđave, a tri konjanika su u galopu jurila ka istoku. Tako je Rastko, sin Nemanjin, u svojoj sedamnaestoj godini, u osvit novoga veka vizantijske ere, napustio Srbiju i otišao u Svetu Goru.

Slomljen od bola, veliki župan izdaje naredbu da se odbegli sin po svaku cenu vrati. Odabrani članovi srpske potere pronašli su Rastka u ruskom manastiru Rusik ( danas Sveti Pantelejmon). Posluživši se lukavstvom, Rastko je nasamario očevu svitu tokom noćne liturgije, te je pratnja zaspala od umora, a sin županov je primio monaški postrig. Otkrivši da su prevareni, vojnici dižu na Svetoj Gori uzbunu, biju monahe uz pretnje smrću ukoliko ne otkriju sklonište mladog kneza.

Knez, monah Sava izlazi pred uznemirene konjanike uz reči:“Odnesite roditeljima mojim da vam poveruju o meni. Sava je moje ime.“

Sa tugom u očima kako nam predanja kazuju, vojnici su postali svesni činjenice da onaj ko primi monaški čin ne podleže više svetovnim zakonima. Vratili su se put Raške sa porukom Svetog Save roditeljima, da budu mirni u duši kao što je i on, da je na dobrom mestu i da očekuje uskoro da mu se roditelji priduže u monaškom životu. Kako je Sava izrekao tako i bi. Tako je Sava svome ocu velikom županu Stefanu Nemanji postao otac duhovni. Ostavivši mač, poneo je krst, venac je zamenio krunu, a monaška riza vladarsku odeždu, te veliki župan Stefan Nemanja postade monah Simeon. Na Svetoj Gori monah Sava je dočekao Simeona da žive u Hristu i Hrista radi. Nemanja se najpre zamonašio u svojoj zadužbini Studenici, a potom pridružio Savi, gde su zajedno podigli slavni manastir Hilandar.Samo nekoliko meseci pošto su se uselili u Hiladnar, monah Simeon je otišao pred Gospoda.

Nakon petnaest godina, monah Sava se vratio u Srbiju. Došao je da bi doneo mošti svoga oca i da bi izmirio braću, Vukana i Stefana nad očevim odrom. Posle izmirenja braće, na Stefanovu molbu, Sava ostaje u Studenici i u njoj stvara novi duhovni i kulturni centar srpske države. Skoro deceniju provodi u pisanju i prevodu spisa, prosvećivanju naroda  i poučavanju braće.

Sava je radio u narodu i sa narodom, radio je za narod. Ugledajući se na Hrista išao je među proste ljude, okupljao ih je oko sebe, bio je učitelj svakodnevnog života i misionar. Posećivao je i velikaše i vojvode, pretio im je Božijim sudom, ako bi se usudili da čine bezakonja. Učio je ljude bogorazumnim i slatkim rečima, ali učio ih je i milošću i kaznom. Ljudi su videli da Sava živi onako kao što propoveda i zato su mu verovali.

Širom svoje otadžbine gradio je crkve od kamena i drveta, na visovima je podizao drvene krstove. Darivao je crkve i manastire, hranio je i lečio sirotinju, popravljao srušene i zapuštene kuće. Nema pedlja zemlje gde nastavnik nije ostavio svoj trag.

U Nikeji je od vizantijskog cara i vaseljenskog patrijarha zatražio i dobio najveće dobro za svoj narod. Tražio je nezavisnost Srpske pravoslavne crkve. U manastriru Žiča 1220  godine, održao se državni sabor gde se potvrdila samostalnost srpske države i srpske crkve. Prvi srpski arhiepiskop krunisao je prvog srpskog kralja, svog brata Stefana.

Sava je svom narodu dao sve što je imao, sve što je primio od Boga, a od naroda je tražio da dušu predaju Hristu Bogu (sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo).

Sa mesta arhiepiskopa povlači se 1234. godine, a za naslednika postavlja svog učenika Arsenija. Potom se uputio na drugo putovanje ka istoku, te se početkom 1236. godine obreo u Bugarskoj, gde je bio izuzetno cenjen i poštovan od strane pravoslavnog življa. U toj zemlji, Velikom Trnovu, predao je svoju dušu Gospodu. Vest o Savinoj smrti stigla je u Srbiju na današnji dan, 27. januara.

Bugarski car nije dozvoljavao da se mošti svetog Save prenesu u Srbiju, te su počivale godinu dana u tuđoj zemlji, sve do trenutka dolaska sinovca, tadašnjeg srpskog kralja Vladislava. Na molbu Savinog nećaka, 1237. godine svete mošti bivaju prenete u manastir Mileševu.

U vreme turske tiranije, srpski narod se u dobru i u zlu vraćao svom Svetitelju Savi, tražeći utehu, lek za dušu, spas u surovim vremenima. Videvši silinu kulta Svetog Save i čudesa koja izviru iz svetih moštiju, turske vlasti donose odluku da iz Mileševe prenesu sveti duh našeg Save u Beograd. Sinan paša spaljuje telo najvećeg Svetitelja i ujedinitelja našeg naroda, 1594. godine na Vračaru, misleći da će tako ugušiti narodnu vodu i poslati u zaborav lik i delo našeg Svetitelja Save.

Međutim, vekovima kasnije, u našem vremenu, neugasivi Božiji plamen duše Rastka Namanjića – Svetog Save neprekidno gori u srcima i na tom istom Vračaru gde su turci probali da ugase veru. Vera plamti još jače i uzdiže se velelepni hram, najveći u Evropi, posvećen prvom srpskom arhiepiskopu Svetom Savi.

 

Danas, širom Srbije škole slave svoju slavu, Svetog Savu, koja je ustanovjena 1840. godine, kada su predstavnici državne i crkvene vlasti propisali da se Sveti Sava proglašava za „patrona svih naših škola i da se najsvečanije proslavlja“.

Portal POBEDA – INFO želi svima srećnu slavu Savindan, da nam je na zdravlje i spasenje.

OSTAVITE ODGOVOR