Početna Aktuelno Nova kolumna Tome Lovrekovića: Lupaš kao Maksim po liberalima

Nova kolumna Tome Lovrekovića: Lupaš kao Maksim po liberalima

PODELI

Komšo, mogu li te nešto priupitati? – veli zabrinuto, stidljivo, sa pogledom u daljinu, dok izvlači dim jeftinih cigareta i naginje domaću razvodnjenu kafu iz jeftine šoljice u lokalnoj birtiji. Razmišljam kako deluje kao neki od dežurnih marginalaca iz Džejevih retro spotova s početka devedesetih. Uskoro ću saznati da nisu samo audovizuelna dostignuća malog veseljaka „retro“. Potvrdno mu klimam glavom, u znak odobravanja.

–          Znaš, ovaj..idem na neki razgovor oko posla u ponedeljak. Pa, ne znam, je li glupo da tamo spomenem da sam tri meseca bio u rovu one ‘99-te? – pita zbunjeni komša.

–          Što bi bilo glupo? – odgovaram još zbunjenije.

–          Pa, šta ja znam, sramota je nekako, valjda – spušta glavu pokunjeno.

Iako se u prvi mah, posle početne neverice da postoje ljudi koji veruju da je sramota braniti svoju otadžbinu,  ironično nasmejah i odmahnuh rukom, moram priznati da me je komša podstakao na razmišljanje. Ne tako davno, jedan dragi prijatelj, Vladimir Bajić („Zvuci s kamena“) objašnjavao mi je kako je dobrom delu omladine, na žalost, folklor „pase“ i nešto što služi za ismevanje – drugar iz kraja pričao mi je kako krišom ide na liturgije, da ne bi bio predmet podsmeha (o postu da i ne govorimo) – guslama je, po mišljenju dela javnosti (ili preciznije, stručnjaka koji vešto kreiraju mišljenje javnosti), mesto u prašnjavom podrumu ili kakvom vicu – u jednom uglednom kafiću u centru Novog Sada muzici je zabranjeno da izvodi „Marširala Kralja Petra garda“ i „Tamo daleko“, da se neko ne bi uvredio.. Negativnih komentara, na kraju krajeva, liberalno-separatističkih krugova nije nedostajalo ni na spektakl kakav Novi Sad ne pamti, humanitarnu fudbalsku utakmicu „Sever za jug“ koju su organizovali RFK Novi Sad i udruženje „Moja Detelinara“.

Jesmo li zaista grad (pokrajina, država) u kojoj pesme posvećene oslobodiocima, bez ijednog šovinističkog takta, mogu nekoga uvrediti; da li smo postali društvo u kojem je crvena neman toliko ostavila otrova u krvotoku da se stidimo sopstvene tradicije i časti, gadimo Crkve i vere; je li ona druga, birokratska, briselska aždaja toliko čvrsto srce naroda stisla šapom da su razne „kvir nedelje“ i slične gluposti IN, ali da su gusle i odbrana otadžbine AUT?

Odgovor smo, dabome, dobili baš na toj Detelinari, gde je preko hiljadu grla, iz dubine duše, skandiralo Kosmetu, onako kako samo to ljudi satkani od ideala, a ovaj narod, iako nas ubeđuju u suprotno, jeste baš takav. Ne, nismo postali takav ni grad, ni pokrajina, ni država, samo su protagonisti takve nakaradne ideje 12 godina bili vlast, zadržali određene konce sistema, počasna klečeća mesta u ambasadama, pune slamarice prljavih para (uloženih u tu kampanju) i kontrolu nad dobrim delom medija, u cilju restruktuiranja srpskog bića. Loše im ide, moram priznati. Ne samo zbog Detelinare, nego i zbog Maksima, moram primetiti.

Kog sada Maksima, pitate se verovatno? Onog koji predstavlja ono što Srbija stvarno jeste, a ne što bi zli jezici i još crnje duše hteli da ona bude – dovoljno moderan da se ne sramoti pred bilo kim u svetu (naprotiv), a dovoljno tradicionalan da ne zaboravi ko je, šta je i odakle dolazi. Dovoljno progresivan da zadivi bilo kojeg stranca i učini mu druženje zadovoljstvom, a dovoljno konzervativan da se ne odrekne sebe.

Maksim zato nije restoran – ili nije samo restoran, nedavno otvoren u Bulevaru Mihajla Pupina 24, kao i što ovo nije reklama.Maksim nije ni kutak za nas, jer nas je previše da bi stali u kutak – neka kutak ostane za one koji misle da je sve to aut, ostaće im i previše prostora. Maksim je ideja. Ti si, dragi čitaoce, Maksim.

Maksim je dokaz, zapravo, politike kojoj se Srbija vratila nakon pola veka komunizma i deceniju i po dosovskog lopovluka – da zajedno mogu i najmoderniji ambijent u gradu i svetska kuhinja sa jedne strane, ali i posna jela svakog dana, za sve one koji se stide ili one koje ćemo ubediti da se ne stide svoje vere.

Maksim je, konačno, otrežnjenje i ohrabrenje za komšu koji se mora ponositi, umesto stideti, uniformom i rovom dok je osiromašeni uranijum padao po našim glavama. Maksim je potreba. I potvrda. Pošto je potpisnik ovih redova, pored kafanskog melosa i ljubitelj dobrog starog panka, Maksim je otelotvorenje onih stihova koji su konačno uzdignutoj Srbiji danas najpotrebniji, a iza kojih stoji kultni sastav Goblini: „Kada misliš da si sam, ti podigni ruku, mi smo ovde, ima nas gomila“.

Izvor: POBEDA info, Tomo Lovreković

OSTAVITE ODGOVOR