Početna Intervju DVE HILJADE DANA ALBANSKE LAŽI!

DVE HILJADE DANA ALBANSKE LAŽI!

PODELI

Svojevremeno sam se oglušio o neku u nizu besmislenih mi prekršajnih prijava, računajući da će odgovornost pred državnim organima proći „samo od sebe“ ili da će neki neodgovorni ćata to zaturiti u fioku uz ono naše tradicionalno „šta je, tu je“. Da takva filozofija ne može proći, uverio sam se veoma brzo, kada me je poslovično ljubazni kurir obavestio da mi je novčana kazna u tolikom i tolikom iznosu zamenjena za toliko i toliko dana zatvora – od države pobeći ne možeš, što vele stari. I od pravde, takođe.

A, pre svega, valjda od odgovornosti.

Ako bi moju „ličnu tragediju“ provukli kroz prizmu paralele, onda valja naglasiti da neke međunarodne sudije, ćate i kuriri, iz nekih strašnih belosvetskih sudova, ne praštaju našoj državi ništa već decenijama, a naročito su strogi prema onome što nismo uradili. Kazne bez prava prigovora i sa momentalnom realizacijom dobijali smo zbog izmišljenog slučaja Markale, isceniranog Račka, predimenzionirane Srebrenice, odbrane teritorijalnog integriteta i čega sve ne. I svaki put, bez milosti, bez odlaganja i bez pogovora, trpeli sankcije.

I, OK, navikao se Srbin već na tu surovost: i na sankcije, i na tri meseca milosrdnog anđela koji ubija decu na nošama i na Oluje i Bljeskove i na haški kazamat i na sve druge „lekcije“. I prihvata ih, šta je tu je, ne može kus sa rogatim. I nikada Srbin nije tražio ni izvinjenje, ni pomilovanje, ni drugačiji tetman – ali je tražio da, ako to već nije moglo u prethodnih par decenija, makar danas, kada smo stabilna, demokratska i miru okrenuta država, ista pravila važe za sve.

A, vidite, ne važe.

Pre dve hiljade dana, Albanci su se potpisom obavezali na realizaciju Zajednice srpskih opština. I, u redu je, ajde, treba mesec dana da se dogovore između sebe – pa šest da naprave neki nacrt – pa godinu da pripreme „zakonske preduslove“ – pa još šest meseci da politički sićare i pripremaju svoju javnost za bolan im diplomatski poraz. Ali, danas, tačno dve hiljade dana kasnije, nisu uradili ništa po tom pitanju. Ni najsitniji pomak. I za to nisu dobili ni najmanju packu, opomenu, napomenu, bilo šta. Samo ćutanje i tapšanje po ramenu.

Puno je, složićete se. Pa i čuvena Šeherezada je cara lagala 1001 noć, više nije mogla, ali je svakako zbog tog nadljudskog podviga ušla u mitologiju – a Albanci su je duplo nadmašili.

Civilizacijske tekovine nalažu da je ostvarivanje zagarantovanih pravo isto za sve. U teoriji. U praksi je, izgleda, isto za sve, pod uslovom da ti svi nisu Srbi. Onda prava nema, bez obzira ko je garant – a, ovde je garant moćna EU.

Siguran sam da će se diplomatske pobede Srbije nizati i dalje, jedna za drugom. Mi, na čelu sa predsednikom Vučićem, činimo šta je do nas. Ali, pravog mira i pravog napretka neće biti dok „mali“, kao na početku priče, završavaju iza rešetaka zbog sitnih prekršajnih dela, a neki bivaju abolirani i amnestirani za najteža krivična. Do Evrope je. U nju smo se uzdali, jer u Albance ne možemo, pokazuje tradicija.

Još nije kasno.

Ovaj put, nemaju ni jedan povod da tvrde da su Srbi loši momci, koliko god na to navikli – imaju li volje da priznaju realnost i reaguju u skladu sa njom? Morali bi. Jer, sve drugo ne nosi dobru poruku. Dve hiljade dana dovoljno je vremena da se razmisli i promisli, složićete se.

Izvor: POBEDA info, Tomo Lovreković

OSTAVITE ODGOVOR