Početna Intervju DETE OLUJE: I DANAS SANJAM RODNO SELO…

DETE OLUJE: I DANAS SANJAM RODNO SELO…

PODELI

Mogao je biti seoski učitelj, recimo. Ili sveštenik.

Možda bi, pak, izgradio neku naučnu karijeru, pa bi se svako leto vraćao iz belog sveta, da časnim starinama priča kako je tamo i da sitnu decu raduje poklonima iz tuđine. Ili bi bio sportista, čiji bi driblinzi osvajali prvo srca lokalnih devojaka, a onda sa rodnim mesto u duši i srca nekih beogradskih ili evropskih šmizli.

Na kraju krajeva, mogao je biti i seoski mangup, vredni radnik, čuvar dedinog imanja koje će isto tako brižno predati u ruku svojih naslednika. Pa, ipak, nije postao ništa od toga.

Makar nije tako kako je trebao. Makar nije tamo gde je trebao.

Danas, 23 godine kasnije, nema seoske škole, ni crkve – nema časnih starina da slušaju priče ni dece da se raduju poklonu – nema lokalnog kluba i razigranih srpskih devojčica koje maštaju o centarforu – a dedinim imanjem kroči tuđa, neprijateljska noga, koja će jednog dana to predati svojim naslednicima i tvrditi da je oduvek bilo njihovo.

Nije samo imanje oteto, oteto je čitavo selo, oteta je čitava Krajina, jedna mladost, mnogo budućnosti i još vie prošlosti. Otete su izbledele porodične fotografije, što čuvaju bezbroj tajni, suza i osmeha, otet je život jednog naroda, surovo i nasilno.

U „junačkoj redarstvenoj akciji“, istoj onoj u kojoj je pola miliona nejači ostalo bez doma nad glavom, u kojoj su bombardovane starice i majke sa decom.

A, Pavle je bio dete. Sedmogodišnje, tog avgusta ‘95-te.

-Majka i stric u panici, otac na frontu, ko zna gde. Veze u prekidu, neredovne. Baba nije htela da ide. Sećam se nekog čudnog optimizma u njenim očima. Govorila je „odavde nemam gde ići, ovo smo uvek branili do poslednjeg“. Majka je preklinjala, ali uzalud – tvrdila je da je pošteno živela i da nikome ništa nije zgrešila. I ko će njoj, staroj i poštenoj nauditi. Tada smo je poslednji put videli – priseća se Pavle kako je sve počelo.

Spakovani na brzinu, polaze. Kažu, idemo, a ne zna se ni gde ni šta ih tamo čeka.

U koloni neki čudan muk – strah koji se ne izgovara.

Tuga koja se ne plače. Jedni do drugih komšije, prijatelji, rođaci… I tako u nedogled. Sve što je bilo, više nije. Sve što se živelo, više se neće živeti.

Idemo ka Banjaluci. Majke nariču, deca gladna, starci izmoreni. Kuda ćemo, kako ćemo? Majka glumi hrabrost sve vreme, to tek sada vidim. Valjda nije htela da sestra i ja vidimo suzu ili zebnju. Sećam se da je ponavljala „biće dobro, biće dobro“. Pričala je sa nama o svemu, samo ne o onome što se dešava. U Banjaluci smo prespavali kod nekih dobrih ljudi, a onda pravac Bačka Palanka.

Hoćemo li preći na „našu stranu“? Sećam se zatezanja, tenzije… – priseća se Pavle, a onda kaže, slede godine nemaštine, bede i stalnog straha.

Budili su ga, veli košmari. Iako su se smestili kod rodbine, iako je majka našla posao, a otac se vratio, nije bilo lako. Mimo stotine dobrih ljudi, uvek su ga boleli preki pogledi retkih pojedinaca za koje su oni bili ljudi bez imena, broja i istorije, pogrdno nazvani „izbeglice“.

Bili smo krivi, veli Pavle, valjda što smo živi i što smo naši i što smo tu – što smo došli na njihovo, kao da to njihovo i nije naše.

Ipak, odrastao je, očvrsnuo, završio fakultet i danas radi u vrhunskoj programerskoj firmi. Oženjen je, otac je dvoje dece. I reklo bi se da su mu svi snovi ostvareni. A, nisu.

– Nikada više rodnu kuću nisam video. Mogao sam, vraćali su se čak neki rođaci, nagovarali me da makar malo dođem. Nije to više moja kuća. I moje selo. Nije to moja Krajina. Ubili su je te ‘95-te, ne bih ja otišao živoj rodnoj grudi, već na humku. Ne mogu to – kaže Pavle, koji dodaje da još nekada sanja svoju Krajinu.

Sve dok ti snovi traju, dotle je Oluja zločin koji traje. Sve dok ijedan Pavle ima takve muke, dotle je Oluja zločin koji traje. I dotle će važiti onaj naš tradicionalni pozdrav: dogodine u Krajini!

N.S.

Izvor: pobeda-info

OSTAVITE ODGOVOR