Početna Uncategorized Srećko Ćirjaković: Zašto me svrbi dole od Slavije?

Srećko Ćirjaković: Zašto me svrbi dole od Slavije?

PODELI

Generalno, imam čudnu naviku, da stajem stoperima, a kada to kažem, mislim naročito stoperkama. Na poslovnom putu, neka oprosti moja voljena supuruga, lepo je imati žensko društvo – ništa posebno ni navalentno, čisto razgovor da prekrati put.

E, u jednoj od takvih situacija, pitam gospođicu odakle je, opet to razgovora radi. – Iz Beograda – voli gospođica. Gledam put, pa gledam u nju, nešto mi naglasak ne odgovara tom opisu. Prećutim, ajde, šta ću. Jedna tema, druga, treća, četvrta. Kopka me opet ono. „Šta reče, odakle si“. Ponavlja iz Beograda.

Ne mogu više da prećutim – „A, inače, kad nisi iz Beograda“? – „A, onda sam iz Bajmoka“, veli draga moja saputnica. I tu, zapravo, dolazimo do suštine i glavnom problemu, oličenom u jednoj rečenici: Srbija postaje Beograd, ali Beograd nikako da postane Srbija.

Imam, opet, jednog prijatelja iz Novog Sada, koji je izraziti nacionalista i unitarista, mrzi separatiste, autonomaše namiriše na dve stotine metara, ove što im smeta sve severno od Save i Dunava prepozna u grupi od sto ljudi. A, opet, kaže, kada krene prema Beogradu, čim pređe most na Beški, postaje veći autonomaš od Čanka – uslovna reakcija. Refleks.

Dok mi sada razmšljamo i pišemo ovde o Beogradu, za njih postoje samo dve geografske odrednice: Novi Sad, malena varošica na severu (Balašević) i Niš, malena varošica na jugu (trube). Sve ostalo im je gore i dole od Balaševića ili truba, uključujući i taj Bajmok koji su zaboravili čim su prvi put štiklom zaboli u kaldrmu na Skadarliji.

Razumem ja njihovu kosmpolitsku prirodu, metropolitski duh i sve to veliko, grandiozno i sjajno, ali ne razumem, vala, da nacionalno pitanje danima bude kakva je fontana na Slaviji, gde će biti zaboden barjak i kakve su kocke na Kalemgedanu.

I da ne postoji veće od tog, ni Mladić, Kosmet, ni plate, ni radna mesta, ni putevi, ništa – to je pitanje svih pitanja. Zato, pre svega kao Srbin, pa onda kao građanin Srbije, pa kao Subotičanin (a, mogao bih biti i građanin bilo kojeg drugog grada), moram konstatovati ono što se priča po doktorskim ordinacijama širom Srbije.

Kaže, u medicinskoj dokumentaciji, postoji nekoliko, gradacijom poređanih, od najmanje ka najveće, uzroka svraba: boginje (ko ih imao, zna o čemu govori), picajlze (ko ih imao ,zna o čemu govorim) i ultimativna kategorija, valja li ili ne valja fontana na Slaviji (nemamo je, ali svi znaju o čemu govorimo). Ne gradi se Srbija na slaviji. Gradi se u MZ Bajnat. I svim drugim MZ. U uličicama i sokacima koje su Beograđani zaboravili. Malo gore od Balaševića i malo dole od trube.

Tek kad tako budemo razmišljali, bićemo prosperitetno društvo. I tada neće postojati ono pitanje „A, inače, kada nisi iz prestonice“

OSTAVITE ODGOVOR