Početna Politika Labanu zameram samo jedno…

Labanu zameram samo jedno…

PODELI

Jedno jutro, predani i vazda povučeni, a opet tradicionalno ugledni profesor Polovina, ustao je sa dilemom koja obično muči takve intelektualce-poštenjačine: “Šta danas raditi”. Profesor Polovina, kao i svako jutro, pristavio je kafu, a onda mu se javilo “Možda bih mogao singlirati Lester protiv Mančestera”. Ne, pomislio je pošteni Polovina, mi intelektualci ne zamajavamo se tom zabavom za raju, pa se onda i nasmejao, začuđen onim što mu pada napamet.

Možda bi, eto, javljalo se profi i dalje, mogao zvati kakvu studentkinju pa je ucenjivati seksualnim činom za prolaznu ocenu ili štogod slično – razmislio je par trenutaka, a onda shvatio da mu to ne zvuči previše primamljivo, kao i da bi pokazivanje sklonosti (daleko bilo) ka suprotnom polu uvredilo njegove prijatelje iz inicijative “Ne davimo Beograd” – zamisli, beogradski, evropski, moderno, a strejt! Pa, ne ide to, majku mu, vrteo je nezadovoljno glavom Polovina.

A, onda mu je sinulo: eto, možda ne bi bilo loše, da jutarnju monotoniju razbije time, što će odštampati par stotina plakata “Bogdane, Bog je ljut” i izlepiti istima Suboticu. Eto, čisto zabave radi! I bi tako!

Nekoliko dana kasnije, probudio se zli naprednjački, a pritom dokoni gradonačelnik Laban, razmišljajući šta tog jutra da radi: na Lester je već zakasnio, studentkinje nema, plakati su već isfurani…Hm, znam, javilo se Labanu, iz čista mira ću naći poštenog profesora, zlostavlati ga, terorisati, a onda će o tome lepo pisati Kurir i drugi “pošteni” mediji, željni toga da ga konačno raskrinkaju i stanu na stranu ugrožene poštenjačine!

Da li je, međutim, baš sve ovako bilo u subotičkoj aferi? Pod uslovom da smo intelektualno prerasli domete braće Grim i da smo mentalno tik iznad “Minut,dva” na Pinku (što mu dođe na relativno slično), naravno da nije. 

Postavimo se, eto, za trenutak u Labanovu kožu: možemo, dakako, zanemariti činjenicu da je reč o gradonačelniku koji zaista radi, pa još radi svojevoljno, a ne po nalogu ili direktivi iz Beograda. Možemo zanemariti i činjenicu da je u sredini gde su Srbi uvek bio “donji” omogućio hleb za nekoliko stotina srpskih porodica, što do sada nije bila praksa; možemo prećutati i da je u Subotici poznat kao neko ko drži reč, u svakoj prilici i datu bilo gde i bilo kome. Ali, ne možemo preći preko toga da je jednog jutra, ugledao plakate koji tvrde da je iz nepoznatog razloga, Gospod ljut na njega. Ne možemo preći ni preko toga da su tu “kampanju” pratile i SMS poruke, od nepoznatog čoveka ,koji spominje (u ne baš finom tonu), njegovu porodicu.

Polovina i njegovi gej saborci, tvrde da je to legitimno sredstvo političke borbe. Evropejci, dakle, potvrdilo se, tradicionalno veruju u ljudska prava, osim kada ih oni narušavaju i vazda trube o ugroženosti, osim kada oni ugrožavaju. Tada je to u evropskom duhu, pa se podrazumeva. Zamislite, recimo, obrnuto situaciju: zamislite plakate, “Od Polovine napravićemo četvrtine”. Iz frižidera bi vam iskakala Jelena Milić, Brankica Stanković i Šutanovac bi vam se nacrtali u postelji da pričaju o brutalnoj kampanji, Saša Janković i “Ne davimo Beograd” bi vam sa plafona objašnjavali kako gazimo evropsku praksu, a Dinko Gruhonjić bi vam se uselio na zadnje sedište automobila narednih nedelju dana, da trubi o naprednjačkoj zaostalosti i udaru na poštenog intelektualca.

Tako je kada su oni na meti: kada oni ciljaju, onda su i kletve, pozivanje na Gospoda u kojeg pride ne veruju (ali im uredno dostavlja spisak onih na koje je ljut), porodične i lične uvrede, sasvim dobrodošla oružja u maniru “bečke škole” ,po kojoj su prepoznatljivi.

Zato, u čitavoj ovoj aferi, Labanu zameram samo jedno i to veoma ozbiljno: što nije, zaista, iz srca i pošteno, u ime svih nas, gradonačelnički, išamarao Polovinu. Jer ne bi to bio samo šamar navodnom intelektualcu, sakrivenom iza imidža “građanskog aktiviste”, nego bi to bio šamar i njegovim prijateljima, pederskim aktivistima, Soroševim plaćenicima i svim tim umišljenim parazitima iz “Žute patke”, “Ne davimo Beograd” i drugih izdajničkih organizacija, koje stoje iza njega i iznad njega. Trebao si, Labane, da bridi.

Na kraju krajeva, bilo bi to zaista profesorski sa tvoje strane. Nije to nasilje. To je pedagogija. Da bečki dečaci konačno postanu muškarci. Onda bi se, valjda, kao takvi, manje bavili izdajom i još manje napadima na one koji svoj posao pošteno rade.

Tomo Lovreković

 

1 KOMENTAR

OSTAVITE ODGOVOR